Profil
Lijep. :D
Bambolina voli romantiku. Štoviše, nepopravljivi je romantik i sve bi oko sebe zaljubila i uparila. Pa ipak prezire sapunice, osim onih mirisnih, u kadi, iz koje se nerado izvlači kad već mora. Voli čitati, ali joj fantasy nije na popisu omiljenih žanrova. Najradije mašta na javi, puna je rubno nemogućih planova, koje redom uvijek izvede uspješno. Voli zalaske sunca, jagode sa šlagom i najboljeg dečka u ovom dijelu svemira...
Priče
Ormar
Ladice
Kraj?
Nadnevak uto - 13.06.2006 | Komentari > 6
ovo neće biti smislen, razrađen post. jer mi je teško. 
jer sam trenutno u afektu i jer me boli ponašanje jedne osobe koju puno volim.
a koja se počela ponašati ružno prema meni, rezignirano i hladno. i neću joj dati gušta, toj osobi, iako me boli da bih vrisnula. neka misli da mi je sve ravno kao Slavonija, da mi se živo fućka za nas i da mi nije ni u primozgu mozga koji stalno misli o njemu...
Nije zaslužio, nije dobar.
Jest da i ja imam putra na glavi, nešto zbog čega se (stalno) buni... Ne javljam mu se kad sam vani, ne odgovaram mu na porukice dok sam vani sa svojim frendicama, javim mu se kad (čim!) dođem doma.
Čim sam slobodna. Njega to čini nezadovoljnim. Ja mu se ispričam i kažem da ja te izlaske, kave i slično, shvaćam kao ugodnu obavezu, za vrijeme koje se potpuno koncentriram na osobu nasuprot mene i da nije kulturno da pričam na telefon dok osoba s druge strane stola bulji u mene, gleda bezveze oko sebe i čeka da prestanem.
Imam jednu vrlo dobru prijateljicu koja je bila s dečkom koji ju je zvao u sat vremena valjda dvaput, koji joj nije dao mira ni kad smo bile na vikendu, a signala nije bilo ni za lijek.
On kaže da nije takav, da samo želi znati da sam živa i zdrava i da ga nije briga s kim sam jer mu mogu ionako reći da sam bilo s kim. Pametan dečko.
I na koncu konca smeta me što sam mu se obećala od sada javljati... (što činim tjednom, a zaboravim već za vikend) i onda se on grdo naljuti na mene... i odbija sa mnom pričati.
Ili priča preko one stvari.
A moje riječi isprike nemaju snagu.
I iako se možda ima pravo ljutiti, .. ima li?.. mene smeta stanje u kojem se svakodnevno nalazimo. Stanje napetosti, rezigniranosti (hinjene ili ne, svejedno... jednakom jačinom boli) i ljutnje. Plača. Mojega. Na jastuku prije spavanja.
jer sam trenutno u afektu i jer me boli ponašanje jedne osobe koju puno volim.a koja se počela ponašati ružno prema meni, rezignirano i hladno. i neću joj dati gušta, toj osobi, iako me boli da bih vrisnula. neka misli da mi je sve ravno kao Slavonija, da mi se živo fućka za nas i da mi nije ni u primozgu mozga koji stalno misli o njemu...
Nije zaslužio, nije dobar.
Jest da i ja imam putra na glavi, nešto zbog čega se (stalno) buni... Ne javljam mu se kad sam vani, ne odgovaram mu na porukice dok sam vani sa svojim frendicama, javim mu se kad (čim!) dođem doma.
Čim sam slobodna. Njega to čini nezadovoljnim. Ja mu se ispričam i kažem da ja te izlaske, kave i slično, shvaćam kao ugodnu obavezu, za vrijeme koje se potpuno koncentriram na osobu nasuprot mene i da nije kulturno da pričam na telefon dok osoba s druge strane stola bulji u mene, gleda bezveze oko sebe i čeka da prestanem.Imam jednu vrlo dobru prijateljicu koja je bila s dečkom koji ju je zvao u sat vremena valjda dvaput, koji joj nije dao mira ni kad smo bile na vikendu, a signala nije bilo ni za lijek.
On kaže da nije takav, da samo želi znati da sam živa i zdrava i da ga nije briga s kim sam jer mu mogu ionako reći da sam bilo s kim. Pametan dečko.
I na koncu konca smeta me što sam mu se obećala od sada javljati... (što činim tjednom, a zaboravim već za vikend) i onda se on grdo naljuti na mene... i odbija sa mnom pričati.Ili priča preko one stvari.
A moje riječi isprike nemaju snagu.
I iako se možda ima pravo ljutiti, .. ima li?.. mene smeta stanje u kojem se svakodnevno nalazimo. Stanje napetosti, rezigniranosti (hinjene ili ne, svejedno... jednakom jačinom boli) i ljutnje. Plača. Mojega. Na jastuku prije spavanja.
Stižu li moje riječi do njega... ili se razbijaju o zid?
To bih voljela znati...
Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
(Balašević, Ringišpil)