Tabula ante portas

Nadnevak pet - 18.12.2009 | Komentari > 11

Da se ne ponavljam... Užasno mi fali i sama sam. Objeručke samu sebe sprečavam pisati ono što bih možda mogla požaliti, ali teško mi je. Isisavam se mišljenjima o onome što bih voljela, a što možda neće biti. Općenito imam alergiju na raznorazna možda i ne znam jer sam rezolutna i rado bih, bar znala, sve odmah i sad. Ubija me svakodnevno razmišljanje o istom, pa o raznim aspektima koji se opet svode na isto; kad zbrojim kruške i jabuke, nema sumnje - pod stresom sam. :)

Pitam se ima li smisla. Pitam se: dokle i do kada. Pitam se što se sad njemu mota po glavi ili se unutra čuje samo jeka tingi-lingi... :) Da, smijem se, a pukla bih ko kokica samo da saznam odgovor na bilo koje od tih pitanja.

A pitanje koje sebi postavljam zvuči: pretjerujem li ja to, a? - je li naprosto too much too soon? Forsam li nesvjesno iz bojazni da bi moglo biti uzalud, a žao mi da bude uzalud jer se volimo, stvarno volimo, i zapravo ne želim nikog osim njega?

Mislim da samo želiim znati na čemu smo. Jer ja  trenutno pred očima mogu vidjeti samo tabulu rasu...