Waiting for nothing...

Nadnevak uto - 03.02.2009 | Komentari > 1

Poklonila sam mu dnevnik, a on ga ni nakon petnaest dana nije pročitao...

koji loši osjećaj. 

Pomišljam da ga ne zanimaju moja razmišljanja i da ga ne golica što unutra piše. Fak!, sve mi se čini da sam zbilja dosadna mačka... :D :D

S ozbiljnije strane gledano, unatoč svim njegovim obavezama, davi me što mu to toliko nije bitno. A meni je glupo podsjećati ga (suviše :P). Dođe mi zaista da mu ćapnem taj dnevnik i kao naknadu donesem čokoladu. Ili pivce. :D Možda će to više znati cijenit. Možda sam fulala s izborom poklona...

Prije godinu je dana bila sasvim druga priča. I zato sam to sada htjela ponoviti... Tada ga je u hipu pročitao, a kada smo se napokon susreli, ispleli smo prekrasnih nekoliko dana zajedno, sasvim posebnih, nježnih i nezaboravnih. Možda se poklon izlizao... Već sam odlučila da ga više neću ponavljati.

A boli baš... Bojim se da će se dogoditi isto kao s našim stereo dnevnikom. Sada stoji i skuplja prašinu. Kod njega je. Jer je na njega red.... bio i ostao. Ideja koja se pretvorila u malu bol kada je se god prisjetim. Nije on stvoren za dnevnike.... :)

I tako, čekam. Kada ga pročita, znat ću i bez da mi kaže.

Sreća da je godina tek počela, da nemam futera da mu pridodam da čita nešto u dve kalendarske godine. :D  Ajd, bar nešto...